Ne interesuje me šta misliš, osim, ako ne misliš o meni (Kurt Cobain)

Ako tokom intervjua za posao kandidat izjavi da je prethodna kompanija za koju je radio bila u totalnom rasulu do njegovog dolaska ili ako kaže da je prethodni posao napustio zato što niko nije vrednovao njegov rad ili da je bio nezamenljiv prethodnom šefu, uključite unutrašnji alarm koji ukazuje na moguću opasnost za organizaciju! 

Pretpostavimo da smo se odlučili da mladom kolegi ponudimo posao zbog dobrih rezultata prodaje u bivšim firmama. Ne raspitamo se kod prethodnih šefova zašto i kako je otišao iz firme. Ne raspitamo se na tržištu šta kažu klijenti za kandidata. Na kraju, čemu ta raspitivanja, sve piše u CV-ju.

Mladi kolega – zovimo ga Žarko, dolazi u preduzeće i od starta radi marljivo. Tu je za sve tvoje potrebe – da ti dotera prezentaciju za budžet, da pripremi zapisnik sa sastanka koji si vodio-la. Prikazuje se u najboljem svetlu, ali samo tebi kao šefu! Prema kolegama sa istog nivoa hijerarhije je visoko kompetitivan i netolerantan. Šef to ne vidi ili ne želi da vidi. Ono što vidimo je da Žarko prevazilazi svoj opis posla i da postaje nezamenljiv.

Njegova želja je da šefu obezbedi više vremena za upravljanje. Vremenom, takav zaposleni biva primećen i napreduje. Lojalan je, u skladu sa našom čuvenom uzrečicom:

„Sve za preduzeće!“

Njegove kolege vam se sve više žale na agresiju, manipulacije i spletkarenje. Saslušate mirno i opet u sebi kažete da niko nije savršen i da je teško naći takav kadar!

Ako ga na sastancima pohvalite, dobićete skromni odgovor da je postignuti rezultat zapravo vaša zasluga!

Godine prolaze i Žarko postaje siguran na svojoj poziciji. Ako želite da mu kažete da nešto nije uradio kako treba, Žarko se menja. Postaje ćutljiv, uvređen, a prema kolegama hostilan. Sve češće se dešavaju situacije da moraš da sudiš u otvorenom konfliktu između Žarka i kolega. Sa druge strane si postao zavistan od njegovih zasluga što često oboji rezultat arbitraže. Žarko zahteva otvoreno tvoju pomoć. Poziva se na sve što je uradio za tebe.

U ovim momentima, počinješ da se budiš zato što shvataš da plaćaš visoku cenu za sve sitne usluge koje ti je Žarko činio.

Žarko ne podnosi ni najmanju kritiku! Ne podnosi ni da neko drugi bude nagrađen. Žarku je potreban stalni aplauz publike na poslu. On manipuliše, kontroliše, šarmira, osvaja publiku zbog aplauza. Problemi nastaju kad aplauz izostane.

Okidač za izvlačenje osigurača i eksploziju može da bude banalan – na primer, radiš godišnju procenu učinka zaposlenih. Ove godine si odlučio da Žarku daš osrednju ocenu.

To je povod za rušilački bes ili za hladni prezir sa njegove strane.  Zar tako da se odužiš zaposlenom koji je toliko uradio za organizaciju i za tebe lično!!??? Oseća se izdano, napušteno i povređeno. Ulazi u otvoreni konflikt sa tobom i pravi toksičnu atmosferu u organizaciji.

Mislim da su retke osobe koje upravljaju ljudima da u manjoj ili većoj meri nisu doživele slično iskustvo.

Zdravi narcizam ukazuje na normalno samopoštovanje osobe. Daje nam mogućnost da budemo asertivni i zadovoljni sami sobom.

Sa druge strane patološki narcizam je kada osoba ima grandiozne ideje o sopstvenoj vrednosti. Ta fantazija se brani svim mogućim sredstvima! Ispod oblaka superiornosti se uglavnom krije jezgro bezvrednosti. Patološki narcis nikako ne sme da dozvoli da bilo ko dođe do prave istine! Nema slabosti, nema Ahilove pete!

Nažalost, kultura u nekim kompanijama našeg doba podržava pojačavanje patološkog narcizma. Biti No1, uvek pobediti, ljudi se dele na pobednike i gubitnike! Preovlađuje crno i belo, ništa od beskonačnih nijansi sive. Ili ćeš manipulisati drugima ili će drugi manipulisati tobom. Patološki narcis se u takvoj klimi zapravo bori za svoja prava.

U takvoj sredini, Žarko i njemu slični prave velike karijere. U sebi nose tamni pogled na svet, ali ih spolja često vidimo kao nasmejane i šarmantne. Time osvajaju publiku i uvlače ih u svoju paukovu mrežu. Ljudi oko njih su tretirani kao pioni na putu karijere. Pravila postoje za druge, ali ne i za specijalnog Žarka. Ako dođe do problema, uvek su krivi drugi, ne prihvataju svoju odgovornost. Kada ne dobiju šta žele, imaju izlive nekontrolisanog besa. U organizaciji prihvataju samo ljude slične njima dok različite eliminišu. Bilo koje protivljenje se doživljava kao lični napad. Ako su na menadžerskom mestu, ljudi sa kojima sarađuju vremenom postaju umorni i gube interesovanje za posao.

U firmama koje vode stvaraju atmosferu dodvoravanja. Stvara se kultura uzajamnog divljenja – ja tebi vojvodo, ti meni serdare!

Vrlo često ne mogu da delegiraju zato što delegiranje znači prepuštanje kontrole drugim ljudima. Da bi delegirao, moraš verovati drugim ljudima. Da bi verovao drugima, na prvom mestu veruješ u sebe. Imajući u vidu da u dubini duše osećaju koliko su bezvredni, ne prepuštaju odluku drugima i zato mikromenadžuju – vode računa o sitnicama i traže greške zaposlenih.

Rezultati koje kratkoročno postižu mogu da budu dobri.  Dugoročno se stvara toksična organizacija koja kao žabokrečina pluta na površini bare, bez inicijative, sa mnogo straha i bez odgovornosti.

(Objavljeno u Magazinu biznis, oktobar 2020.)