Ježevi se zimi suočavaju sa dilemom – imaju potrebe da se približe jedni drugima da bi im bilo toplije ali kada se približe, osete da se povređuju bodljama.  Tada se udaljavaju jedni od drugih da bi im bilo komfornije. Zatim ih hladnoća ponovo približi. Ježevi imaju iskustvo stalnog traženja optimalne udaljenosti.

Kao i ježevi zimi, organizacije prolaze kroz sličan proces. Svaka organizacija u datom momentu traži svoj balans. Prihvatanje određenog nivoa bliskosti je bitno za funkcionisanje ali je pitanje koji je nivo bliskosti dovoljan za optimalno funkcionisanje. Pritisnute težinom poslovanja, ponekad idu u krajnosti. Zaposleni su ili u strahu od ledene izolacije ili se plaše da budu progutani od sredine gde nema različitosti.

Ukoliko je na čelu firme jaki vođa kojeg svi slede, ljudi će ga slepo slušati a organizacijom će dominirati zamenica „mi“ dok se zaposleni preterano adaptiraju, ne osećajući (svesno) bodlje koje ježevi osećaju. Na suprotnom kraju skale je osećaj usamljenosti i straha od iste. Primer su ponekad zaposleni koji rade u virtuelnom svetu, bez istinskih kontakata sa timom.

Sa druge strane, okruženje za poslovanje se brzo menja – danas je padala kiša, sutra je sunčano a prekosutra je magla. Na sve ove promene, organizacija ostaje fiksirana u svom naučenom obrascu. Zato je dobro eksperimentisati sa malim promenama i učiti iz iskustva, sa ciljem povećanja fleksibinosti. Ukoliko na sastanku svi sede na istim mestima, mogu da pokušaju da promene mesta sedenja i prate šta se dešava. Ili ako na revizijama prodaje isključivo pričaju o brojevima, mogu da pokažu interesovanje za to kako se zaposleni(a) oseća kada (ne)dostigne plan. Mali eksperimenti pomažu organizaciji da bolje upozna sebe, prihvati  konstruktivnu ljutnju i neslaganje  a sa druge strane da bliskost nije opasna.

Fleksibilnim kretanjem i eksperimentisanjem sa malim promenama, organizacija iskustveno uči šta im je potrebno u datom momentu – baš kao i ježevi zimi.