Zumiranje ili sagledavanje situacije oko nas nam omogućava da realnost vidimo na različite načine. Možemo da se izmaknemo i da iz daljine pogledamo organizaciju čiji smo deo, našu ulogu, kao i faktore koji utiču na poslovanje. Sa druge strane, (zoom in) uveličavanje onoga što posmatramo, nam omogućava da budemo bliži sistemu u kome radimo, kao i da ostvarimo brži uticaj.

Nema recepta kada koristiti zoom in ili out – ili kada na stvari gledamo jasno, uveličano, a kada ne – to je više stvar osećaja i iskustva u upravljanju.

Verujem u to da ne možeš biti uspešan menadžer, ako samo podržavaš jednu opciju – ili mikromenadžuješ ili si utonuo u strategiju.  

COVID-19 – kriza je pravi trenutak da se prst drži na zoom in komandi, odnosno da se stvari i celokopan proces rada drže pod kontrolom. Kriza traži od menadžera da budu racionalni i fokusiranii.  Imperativ je definisati bitku koju bi bilo dobro da dobijemo. Šta je u ovom momentu zaista bitno za funkcionisanje preduzeća? 

Za globalnu farmaceutsku kompaniju, odgovor je jednostavan. Veoma je važno obezbediti da svi lekovi u kontinuitetu budu prisutni na policama apoteka. U vremenima problematične proizvodnje, ali i transporta preko granica, milioni pacijenata širom planete znaju da mogu da računaju na pouzdanost i dostupnost terapije. Ono što “zalivamo” kao menadžeri – raste. Tu gde posvetiš pažnju i investiraš vreme – šalješ jaku poruku zaposlenima šta je važno i šta je manje važno u vremenima krize.

Onda, kada smo definisali prioritet u radu, možda je pravi momenat da uključiš zoom out komandu, odnosno da pogledaš sa strane organizaciju koju vodiš, kao i sebe u organizaciji.  U tako postavljenom redosledu stvari, organizacija asocira na orkestar klasične muzike. Dobro definisani procesi, u kojima se zna ko šta radi i u u kome je sve isplanirano. Da li postoji odstupanje od budžeta i kako reagovati? Postoje dobro poznati mehanizmi reagovanja. Bitno je da osetimo momenat kada ovakva organizacija treba da bude u pogonu, ali i kada da prepusti vođstvo drugačijem orkestru.

Ono što nam je ponekad potrebno u upravljanju je improvizacija, bez pokušaja da sve bude razumljivo. Kao u malom jazz orkestru. Uloga direktora je da prenese potpuno poverenje ekipi sa kojom radi. Poverenje bez zadrške. Da ih nazoveš i pitaš kako su i da ih pustiš da sviraju jazz i improvizuju. Praktično to izgleda ovako: prepustimo se zvucima jazz-a, neko iz ekipe će preuzeti vođenje, a zatim će drugi zaposleni da preuzme soliranje… Bitno je da svako u orkestru zna šta hoće. Ne treba se plašiti da li će da se prekorače ovlašćenja ili da se neće poštovati procesi. Toga kod iskrenog međusobnog poverenja nema.  

Krize dolaze i prolaze. Sa njima ide ekonomski pad i nakon krize rast. Ponovo treba uključiti zoom out dugme, videti širu sliku i razmisliti o organizaciji i tržištu nakon krize. Bitno je vizuelizovati niski start svih zaposlenih nakon krize i uneti potrebnu energiju, kada to tržište zahteva i dozvoli.  

(Nedeljnik, maj 2020.)