Počeo sam da se bavim prodajom početkom devedesetih godina i hteo ne hteo, ugradio sam u sebe neke tada važeće principe rada. Dobiješ papir na kojem su ispisani ciljevi prodaje, vremenski rok i svu slobodu ovog sveta da izabereš način da to i uradiš. Trening za posao i razvoj zaposlenog bili su čudni strani izrazi za srpski biznis tog vremena. Bace te u vodu, ne pitaju da li znaš da plivaš, ali si presrećan što imaš posao. Prvih godina više roniš nego što plivaš, ništa ti nije jasno, ali nekako proplivaš raznim stilovima. Ako ništa drugo, nos ti je uglavnom iznad površine vode.

Zatim postaješ menadžer, kada po automatizmu od svojih ljudi očekuješ da prežive test „kučića bačenih u vodu“. Razmišljaš: ako sam ja preživeo, svako to može ako hoće. Tada sam naučio da nosim klasični šefovski šešir koji se najbolje može opisati sledećim primerima pitanja postavljenih zaposlenom: Zašto si u maju 3% ispod plana? Kako misliš da nadoknadiš prodaju? Šta se dešava sa troškovima u tvom odeljenju? Znaš li da je budžet Sveto pismo!

Od tih dana nas dele decenije koje su nosile sa sobom velike promene. Tek kada sam prestao da izigravam noja koji drži glavu u pesku i kad sam malo podigao glavu shvatio sam da se svet promenio. Sve je postalo složenije – od procesa do zahteva koje postavljamo pred ljude. Sasvim logično, ne možemo očekivati od zaposlenih da u firmu dođu sa svim potrebnim znanjima, da ne govorim o potrebi da zaposleni razume kulturu korporacije u koju je tek došao, a koju je nemoguće naučiti u knjigama.  Razvoj zaposlenih postaje ključni faktor motivacije, kao i verovatno jedina prava kompetitivna prednost firme. Za razvoj je potrebno vreme, strpljenje i velika posvećenost! U ovim situacijama dobro je šefovski šešir zameniti koučing šeširom. Pomozi zaposlenom da dođe od tačke A do tačke B, nemoj da daješ savete, postavljaj pitanja, slušaj pažljivo, dopusti da kaže šta mu/joj je na duši.

Nepredvidljivost dešavanja na tržištu, kao i brzina promena su tolike da biznis ponekad liči na džunglu. Ideš sa ekipom kroz gustu šumu, naokolo vise lijane, vrebaju brojne opasnosti, ali i zadovoljstva na putu. S vremena na vreme je potrebno da se popneš na najviše drvo i pogledaš šta se dešava. Na drvetu stavljamo liderski šešir, koji nam pomaže da odredimo pravac kretanja firme. Zatim se spustimo, kažemo šta smo videli i koju smo odluku doneli i zatim zajedno sa ekipom krenemo u tom pravcu.

E sad, prava umetnost je znati kada i koji šešir staviti. Nije lako primetiti kada smo preterali sa nošenjem nekog od šešira ili da li nam neki od šešira dugo leži u ormaru? To je kunst menadžmenta našeg vremena koji donosi lepotu stvaranja i gradnje.

(Nedeljnik, 2019.)